Leonhardt/Mojsić – 04

~ ~ ~ ~ ~

Како је могло доћи до тога стања? У његовој основи лежи један вредносни суд који се појавио у XVI а био најшире прихваћен у XIX и XX веку, с тим што је раширен и данас. Пошто латински након Римљана више није био језик ниједног народа, него се усвајао само кроз школу по правилима потеклим из давне прошлости, он је зато словио као »мртав« језик. Сматрало се пак да на »мртвим« језицима не може бити великих достигнућа: они су важили и још увек важе за нешто вештачко, за учену културну надградњу неутемељену у стварном животу. Чак су и сами латинисти, од којих се могло очекивати да буду заточници латинског језика, прихватили такав став и критички се поставили према »мртвоме« латинитету млађем од антике. Неки од класичних филолога слажу се и данас са мишљењем које је о новолатинској књижевности пре сто година исказао берлински класичар Франц Скуч (Skutsch): »Сва та посмрчад латинске музе од другоразредног је значаја, и занимаће само филологе и љубитеље литерарија.«

Иза неповољног суда о неантичком латинитету стоји, као пандан малопређашњој, и замисао »природног« језика. Природан би био онај језик који у свом развоју не следи никакве смернице и чија срж није у ученој литератури, већ у усмености, у спонтаној употреби нерегулисаној школом нити граматиком. Модерна наука о језику, пре свега упоредна лингвистика, која је отпочела с XIX веком, као и потоња школа младограматичара, беспоговорно је примила и проследила ту представу језика у усменој употреби као језика по превасходству. Говорни језик је важио (па донекле и даље важи) за »нормалну« форму, док су се писана правила и сви видови спољашњег утицаја на језик поимали као културни епифеномени, нешто што по себи не припада духу језика. Онај пак језик који се, како су мислили, учи још само из књига, тај више није ни важио за језик у правоме смислу.

Лингвистике се, дакле, латински тицао само дотле док је био »жив« у смислу органског развитка. Сходно томе, изврсно је обрађена историја латинског почев од реконструисаних индоевропских праоблика па до граматичке фиксације језика у I веку пре Хр., а у наставку је следило проучавање генезе романских језика из тзв. вулгарног латинског. О латинском какав је у текстовима почев од I века по Хр. историјска лингвистика не казује ништа. Чак се ни дисциплина у великом успону ових неколико деценија, социолингвистика, у чији би делокруг несумњиво имала да уђу питања о школском језику и језичком академизму, још није позабавила улогом латинског у историји Европе. Главни разлог вероватно је тај што се социолингвистика скоро искључиво окреће ка савременим феноменима и тек одскора почиње да открива њихову историјску димензију.