Poznato je da su klasici
beogradskog stila saobražavali našu književnu prozu stranim, pre
svega francuskim uzorima, i da su time uzrokovali – što hotimično,
što nehotično – značajne novine u srpskoj sintaksi i
frazeologiji. Neke od ovih su se odomaćile, pa
ih danas osećamo kao normalne načine izražavanja u književnom ili
i govornom jeziku.
Ali evo nečega što se
neposvećenima može učiniti kao kakva greška u editovanju teksta. Opisujući stanje na Balkanu u leto i jesen
1875, pred rat sa Turcima, Slobodan Jovanović kaže:
Ministar vojni, Husein Avni paša, ... predlagao je ... napad na Srbiju; hercegovački ustanak trebalo je ugušiti u Moravskoj dolini; srpska vojska jednom razbijena, hercegovački ustanak ugasio bi se sam od sebe.
E sad, filolozi će znati da se
pisac tu poigrao s apsolutnom participskom konstrukcijom
na francuski način: l’armée serbe
une fois mise en déroute... Klasičari
će znati i da stvar potiče iz latinskog: fuso fugatoque
Serborum exercitu... Slavisti mogu i zameriti piscu što, kad već poteže
apsolutni particip, ne stavlja tu konstrukciju u dativ kao u starim
slovenskim tekstovima...
No, bilo kako bilo, i ruku na
srce: ako bi nam neki đak preveo s latinskog apsolutni ablativ u
stilu velikog stiliste Slobodana Jovanovića, da li bismo mu mi to
primili kao legitiman prevod?
