Jedna lepa, čudna knjiga

Stjepan Fileki
Pismo i tipografija. Istorija sa poukama za umetničku i pedagošku praksu
Beograd: Univerzitet umetnosti
2011
ISBN 9788671670432

Ova knjiga predstavlja svojevrsnu sumu znanja i učenja jednog poznatog, nedavno umrlog učitelja: Stjepana Filekija (1928–2012), dugogodišnjeg profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Knjiga je zamišljena, napisana i uređena vrlo marljivo i (rekao bih) s ljubavlju. Čudesa, lepote i zanimljivosti koja čitaoca čekaju na svakoj stranici čine da se ovo štivo ne ispušta lako iz ruke.

U istorijskom delu izlaganja, mora se reći, ima i netačnosti. To je neizbežno: na kraju krajeva, profesor Fileki je bio slikar-grafičar, ne paleograf, istoričar umetnosti niti filolog. Ali s našega stanovišta njegove netačnosti nisu bitne, jer nam neće biti odviše teško da (za đake, ili sami za sebe) popravimo kritične greške. Zauzvrat, sama koncepcija Filekijeve knjige, a pogotovu njena likovna i grafička sadržina, daje nam povoda i nudi dragocenu pomoć pri prenošenju jedne po(r)uke koju mi profesori humanističkih struka dugujemo svojim učenicima: da kultura pisanja i štampe, isto kao kultura stanovanja, ishrane ili odevanja, pripada, sa svojom istorijom i svojim dostignućima, među važna obeležja civilizacije. Sve su to elementi vaspitanja kojim civilizovani svet kultiviše svoja pokolenja; ili, prostije rečeno, umeti s knjigom, hartijom i olovkom, to je isto kao umeti s kravatom, viljuškom, pertlom ili vodokotlićem: može se živeti i bez toga, ali – varvarski.

Srpski jezik bogatiji za još dva padeža

Dobrotom mog vajkadašnjeg cimera i pevidruga dr Gordana Maričića doznajem važnu vest koja se tiče svih nas:

Vlada Republike Srbije donela je Uredbu o upotpunjavanju padeškog sistema, kojom se srpska deklinacija obogaćuje s dva nova oblika. Od sledeće školske godine, u društvu starih kardaša nominativa, genitiva, dativa, akuzativa, vokativa, instrumentala i lokativa naći će se i dva nova padeža: koruptiv, koji će odgovarati na pitanje »Kome, koliko?« i rokativ, na pitanje »Koga, čime?«.

Dinamika uvođenja odgovarajućih izmena u normativne priručnike, udžbenike i školske programe regulisaće se posebnim odlukama nadležnog ministarstva. Kako saznajemo, u Ministarstvu prosvete se već razmatra i mogućnost da novom načinu dekliniranja budu prilagođene i gramatike drugih jezika koji iziskuju promenu imenskih reči po padežima, pre svega latinskog, koji se uči u mnogim školama u Srbiji. Poslednju reč o tome, kako se predviđa, daće stručnjaci.

Na ime komentara dodao bih da inicijativu Ministarstva treba naročito da podržimo mi latinci, utoliko pre što će nam se novouvedeni padeži, naročito koruptiv, izuzetno lepo slagati sa već postojećim ablativom.

Latinski za sposobne, vredne i zainteresovane

Da, ima i toga na ovom svetu, te onda ima i udžbenika pisanih naročito za takvu publiku:

I Came, I Saw, I Translated:
an Accelerated Method for Learning Classical Latin in the 21st Century

Vredelo bi tu knjigu videti, recenzenat kaže da je vrlo solidna... Mada, to nije nova strategija: tresneš odmah pisca pred đaka, pa u početku obrađuješ malo teksta i brdo gramatike, a zatim postepeno sve više teksta i sve manje gramatike. S tom metodom gutanja žaba, manje veštom predavaču može se vrlo lako desiti da mu đaci na kraju tečaja vole latinski manje nego na početku.

»Namirišu ga bene na sto konaka«

Prošlog proleća napipale su me neke filmadžije. Nekakav Englez nešto snimao, malo po Mađarskoj, malo po Srbiji, a radnja mu se zbiva – naravno – u pretprošlom veku u Francuskoj. I pošto u tom filmu neko umre, onda tu ide scena opela i sahrane.

Dalje već slutite. Treba im parče šokačkog opela, ali ne po sadašnjem šokačkom trebniku nego po ondašnjem, i ne na francuskom nego na latinskom; i mora neko da im demonstrira kako to tačno zvuči. Pa su se raspitali gde ima tih nekih što znaju latinski, okrenuli telefon, dobili potrebnu email adresu, i tako...

Tekst matorog opela našao sam lako. Našao sam i pasaž koji će koliko toliko odgovarati rediteljevim željama koje su mi prenesene (uh... jednom je kao dečak bio na rimokatoličkoj sahrani, pa se živo seća da je popa rekao to i to). Ali propisno sam se namučio da doznam detalje latinskog izgovora kakav su Francuzi praktikovali u XIX veku a danas više nije lako naći živog čoveka koji bi to znao.

Na svu sreću, nađoh negde na internetu i o tome obaveštenja, i to pouzdanih i dovoljno podrobnih. I tako sam uvežbao svoju tačku, pročitao to malo latinskog u mikrofon, sklepao nekakav fajl i poslao ga filmadžijama.

I ko bi mi sad zamerio što ću i tu ludost da metnem ovamo Sub sole?

http://snd.sc/Y8xg46