»Roman Army Knife«

Dobrotom kolege Ila Akkada, evo linka prema novinskom članku gde je reč o jednom arheološkom nalazu: rimskom preteči švajcarskog peroreza, nađenom »negde na Mediteranu« i datovanom u II/III vek. Ima i fotografija.

Članak jeste bajat (ima mu bezmalo tri godine), ali je skroz zanimljiv: ako ga ne znate, bacite pogled, zabaviće vas. Ne propustite ni komentare čitalaca, gde se razvila lepa diskusija na temu donekle sličnu onoj našoj kako su Srbi jeli zlatnim viljuškama u vreme dok su Zapadnjaci pasli travu.

Sve u svemu, fali još samo rimska švicarska štoperica. Ne treba sumnjati da će vredni Englez jednom i to iskopati negde u blizini Hadrijanovih zidina, pa metnuti u muzej i u novine.

Colloquia

Spomenuo je neko Erazmova Colloquia familiaria kao lektiru iz koje se mnogo latinskog može naučiti. Može, dabome; i ne samo mnogo latinskog, već sveg i svačeg, čuda raznih... I sve to s uživanjem, sa osmehom, skoro neopazice. (Evo ih ovde u jednom matorom i vrlo pristojnom izdanju: prvi tom, drugi tom.)

Početnicima su, međutim, Erazmovi Razgovori teški. Za utehu, novovekovna škola je proizvela (u rasponu od XVI do XVIII veka, uz nešto izuzetaka pre i posle) veliku količinu đačkog štiva zvanog Colloquia scholastica i tome podobno. Evo jedne takve knjige – jedne od uspelijih i uspešnijih: Colloquia dobrog učitelja Maturina Cordiera, koja su se kroz latinsku školu prometala brat bratu trista godina.

A sad evo i za čime ja tragam. Ima jedna Colloquia scholastica koja je negde u prvim decenijama XVIII veka sastavio Joachim Lange. (Tako se u ono vreme zvao jedan veliki protestantski teolog; valjda je to taj, mada nisam načisto.) To je bio hit hitova, čitalo se do sto jedan i natrag: postojao je čak i pomoćni udžbenik / priručnik za lakše, potpunije i poleznije savlađivanje tog školskog klasika. Tu pomoćnu knjigu sam našao (evo je ovde) ali samih Langeovih Razgovora kao da nigde nema.

Eh, a nekad smo pri milom Odeljenju imali Agenciju za piratizaciju. Labuntur anni...

Puddingium vanillatum &c.

Жалио се неко пре неког времена овде у нашим блогињама да професор латинског језика мора у школи да трпи питања попут онога како се латински каже »пудинг« и слично.

У одговор на то ја сам хтео још тад да кажем да не разумем у чему заправо лежи непријатност таквих ђачких провокација. Супротно наивним представама, не може се на сваком језику све рећи. На латинском се ретко говори о пудингу: тим језиком се скоро нико никад не служи у такве сврхе. Ако би се јавила потреба, вероватно бисмо се сналазили као онај чувени говорник неког пиџина који се нашао у невољи да на свом језику мора рећи »клавир«, па рекао bigfello box ya fite im ee cry. Уосталом, наставнику латинског који при свом редовном послу испољава довољно знања и поуздања неће бити непријатно да на нека (чак многа) питања одговори једноставно – не знам.

То сам тада хтео да кажем; али онда сам се сетио да на ову тему причекам још који дан, јер стиже сезона у којој се пудинг-питања постављају особито често. Повод је, разуме се, Божић и Нова година. Ево дакле неколико ставки за прву помоћ:

Божић — Nativitas Domini / Christi Natalia (-ium, -ibus)

Срећан Божић — Christi Natalia feliciter

Христос се роди, Уистину се роди — Χριστὸς ἐγεννήθη, Ἀληθῶς ἐγεννήθη

божићна јелка — arbor natalicia

бадњак — quercia

Бадњи дан — Vigiliae Natales

Нова година — Kal. Jan., Calendae Januariae

Срећна Нова година — Kal. Jan. fel., Calendae Januariae feliciter

новогодишњи поклони — strenae

Божић Бата / Деда Мраз — Pater Natalis. [Seniculus barbatus qui in Polo septentrionali habitat; vestem rubram laciniis albis ornatam gerit; traha vehitur rangiferorum volucrium cursu propulsa; sacco permagno bajulat dona pueris si qui probi sunt distribuenda.]

Толико за сада. Ако је коме потребно да упита још штогод на ову форму, нек упита овде, па ћемо заједно да лупамо главу.

Miscellanea mediata

Svakojake zanimljivosti dođu do čoveka čak i kad se oko toga nimalo ne trudi. Negde baš u isto vreme javili su mi se jedan bivši učenik i jedan prijatelj s malim klasičarskim kuriozumima, koje, što reče taj moj učenik, evo nudim na dar bloginjama, pa ko voli nek izvoli.

Jovan Cvjetičanin, student klasičnih nauka u Beogradu, odnekud je iskopao pesmicu na latinskom koju je spevao papa Lav XIII (1803-1903) o novom čudu tehnologije – fotografiji! Taj papa ne samo što je bio opčinjen fotografijom, nego je – otkriva nam Vikipedija – od malih nogu bio zaljubljen u latinski i pisao pesme na njemu. Evo, daklem, te pesmice i evo Jovanovog prevoda:

Ars photographica                                                   O fotografiji

Expressa solis spiculo                                          Sunčevom kičicom naslikana,

Nitens imago, quam bene                                   Sjajna sliko, što u svom odrazu

Frontis decus, vim luminum                              Lepotu i milost ljudskog lika,

Refers, et oris gratiam.                                       Snagu čovečijeg uma nosiš.

O mira virtus ingeni,                                             O čudesni dare ljudske misli,

Novumque monstrum! Imaginem                  O pronalasku novi! Ni Apel,

Naturae Apelles aemulus                                   Što jednak samoj prirodi beše,

Non pulchriorem pingeret.                                 Ne bi lepše naslikao delo.

  

A evo i tehnološki naprednog pape:

 

Negde u isto vreme, kao što rekoh, javio mi se i prijatelj Nemanja Radulović, poslavši mi jednu Jejtsovu pesmu o klasičarima. Uvek je zanimljivo kako vas vide drugi, pogotovo takve gromade kao što je bio irski nobelovac. Ova je o nekom osedelom prevodiocu Katula. Izvinjavamo se, pesma je samo u originalu. Ja nisam bio tako vredan kao Jovan.

The Scholars

 

Bald heads forgetful of their sins,
Old, learned, respectable bald heads
Edit and annotate the lines
That young men, tossing on their beds,
Rhymed out in love's despair
To flatter beauty's ignorant ear.
All shuffle there; all cough in ink;
All wear the carpet with their shoes;
All think what other people think;
All know the man their neighbour knows.
Lord, what would they say
Did their Catullus walk that way?

Inspirativno, barem meni. 

Toliko na dar bloginjama za večeras. Zahvaljujem Jovanu i Nemanji na novim uvidima.

 

Ancient Worlds

Ne znam šta vi mislite o ne tako malobrojnim dokumentarnim serijama posvećenim klasičnoj antici koje se poslednjih godina puštaju na kablovskim kanalima.

Meni se čini da ima raznih, od vrlo dobrih do vrlo glupih. Onih prvih, dabome, nema na pretek. Utoliko radije preporučujem šest epizoda serije koju je BBC2 pre dve-tri godine proizveo pod naslovom Ancient Worlds.

Ta serija je kanda previše nova i previše kvalitetna da bi se legalno vukla po YouTubetu. Ja, evo, nalazim samo epizodu o Aleksandru Velikom, podeljenu na četiri dela:

Ako neko zna gde toga ima još, bilo bi sjajno da nam ovde kaže.

Zvanična BBCjeva prezentacija serije nalazi se ovde.


Edit: Anonimnom priložniku hvala na ovom veoma korisnom linku. Dva jučerašnja komentara uz ovu objavu sad ću obrisati iz razumljivih razloga.

Evo zašto bih živeo u Grčkoj

Kad već mogu da se meću slike, da metnem koju i ja...

Jeste da u Grčkoj gore kontejneri i da se sva zemlja trese jer su ukinuli četrnaestu platu, beneficirani radni staž zbog štetnog rada na kompjuteru i razne druge simbole socijalne države, ali ne bih časio časa da se tamo preselim samo kad bi mi se ukazala prilika. A evo i zašto:

Na slici je ulica u Kalamati. Osim što iz te ljupke varoši dolazi većina maslina koje ovde možemo pazariti (u gradskoj luci sam video teretni brod četvrtast kao mrtvački sanduk i velik kao planina!), na njenim ulicama se može videti upravo ovo: lokali klasičnih filologa, sve sa reklamama za privatne časove iz raznih klasičnonaučnih predmeta! Evo još jednog:

Možete, dakle, da svratite do berberina, do piljara i sajdžije, a na putu do kuće, onako usput, i na čas grčkog ili latinskog! Živeli Grci! 

Još jedan koji je mislio da mu latinski ne treba

Na Slaviji, svojevremeno:

A da je učio i pazio na času, umeo bi pored AURUS da napiše i ARGENTUS.

Walford, Extracts from Cicero

Da se pohvalim, najzad sam kompletirao i u jedan fajl sabio tri toma stare Ciceronske čitanke Henryja Walforda. Lepo ko voli, što rekao jedan naš kolega.

Evo knjige ovde.

Hoe Triacosioe

Jedna vrlo domaća parodija na scenu iz poznatog filma:

Leonhardt/Mojsić – 05

~ ~ ~ ~ ~

Од XVI, а посебно од XVIII века, за представу о »природном« језику везује се још једна замисао: да се у језику огледа индивидуални профил сваког појединца и сваког народа, и да се једино на »матерњем« језику, који човека прати од самог рођења кроз читав његов развој, могу исказати најдубље мисли и најинтимнија осећања. У Немачкој, латински је после релативно дугог опстанка коначно потиснут из књижевне употребе крајем XVIII века: с романтичарски заснованим идејама о »народном« језику као народној души и једином правом средству испољавања уметничког надахнућа, латински, школски језик, чинио се као какав стезник, а неговање »народног« језика деловало је као ослобађајући повратак природи.

Идеја националног језика, која је свеже поникла из тог концепта у XIX веку, довела је ту безмало мистичну замисао у везу с модерним политичким појмом нације. Национални језик као матерњи језик, скривен у праисконској сфери несвесног и неуређеног, а потом однегован кроз комуникацијска вежбања и уподобљен литерарним узорима – то сад постаје искључиви језички модел за развој личности. Човек или бар Европљанин XIX и XX века у суштини је монолингвалан. У одређеним круговима од њега се итекако захтевало да савлада више језика, али то је било, више-мање, једно виртуозно проширење стеченог образовања, не доводећи у питање примат матерњег језика. За национално оријентисане умове XIX века, појединац чија се припадност одређеној језичкој заједници не може јасно утврдити био је сумњиво лице. Тако је и латински језик деловао сумњиво већ са тог разлога што никоме није био матерњи.

Отуђење од латинског у последњих двеста година постало је утолико драстичније што се он ретко користио активно, па се данас среће скоро искључиво у делима из прошлости. Ми га данас видимо као претежно историјски језик, мада се у XVIII и раном XIX веку он још чинио као безвремена појава. Наше донедавно уобичајене методе учења латинског, срачунате на поимање граматике науштрб усвајања самог језика, још су допринеле томе да се латински данас схвата пре свега као научно помагало за дешифровање старих текстова и рад на историјским питањима. Дидактика модерних језика давно је отписала латински. Модерна наука о књижевности, захваљујући компаратистици, изнова је открила античку литературу, али ни она се махом не осврће на латинске текстове написане у исто време, ако не и у истом контексту, као дела на модерним језицима која су предмет њеног интересовања. Латински, то као да више и није никакав језик, већ комад наслеђеног културног блага; а где се наслеђује, ту по правилу имамо смртни случај.

Magistra vitae

Slobodan Jovanović o srbijanskoj školi početkom sedamdesetih godina XIX veka:

»Bili su ustanovljeni učiteljski zborovi [... tj.] mesečni sastanci svih učitelja istoga sreza radi dogovora o poboljšanju nastave. Ova ustanova ubrzo je uginula. Osem učitelja iz sreskoga mesta drugi su nerado dolazili na te zborove, jer im nije plaćana poputnina. Na prvim sastancima, učitelji su govorili o poboljšanju svoga stanja, ne o poboljšanju nastave: kada su tu temu iscrpli, nisu znali o čemu drugom da govore.«