Leonhardt/Mojsić – 05

~ ~ ~ ~ ~

Од XVI, а посебно од XVIII века, за представу о »природном« језику везује се још једна замисао: да се у језику огледа индивидуални профил сваког појединца и сваког народа, и да се једино на »матерњем« језику, који човека прати од самог рођења кроз читав његов развој, могу исказати најдубље мисли и најинтимнија осећања. У Немачкој, латински је после релативно дугог опстанка коначно потиснут из књижевне употребе крајем XVIII века: с романтичарски заснованим идејама о »народном« језику као народној души и једином правом средству испољавања уметничког надахнућа, латински, школски језик, чинио се као какав стезник, а неговање »народног« језика деловало је као ослобађајући повратак природи.

Идеја националног језика, која је свеже поникла из тог концепта у XIX веку, довела је ту безмало мистичну замисао у везу с модерним политичким појмом нације. Национални језик као матерњи језик, скривен у праисконској сфери несвесног и неуређеног, а потом однегован кроз комуникацијска вежбања и уподобљен литерарним узорима – то сад постаје искључиви језички модел за развој личности. Човек или бар Европљанин XIX и XX века у суштини је монолингвалан. У одређеним круговима од њега се итекако захтевало да савлада више језика, али то је било, више-мање, једно виртуозно проширење стеченог образовања, не доводећи у питање примат матерњег језика. За национално оријентисане умове XIX века, појединац чија се припадност одређеној језичкој заједници не може јасно утврдити био је сумњиво лице. Тако је и латински језик деловао сумњиво већ са тог разлога што никоме није био матерњи.

Отуђење од латинског у последњих двеста година постало је утолико драстичније што се он ретко користио активно, па се данас среће скоро искључиво у делима из прошлости. Ми га данас видимо као претежно историјски језик, мада се у XVIII и раном XIX веку он још чинио као безвремена појава. Наше донедавно уобичајене методе учења латинског, срачунате на поимање граматике науштрб усвајања самог језика, још су допринеле томе да се латински данас схвата пре свега као научно помагало за дешифровање старих текстова и рад на историјским питањима. Дидактика модерних језика давно је отписала латински. Модерна наука о књижевности, захваљујући компаратистици, изнова је открила античку литературу, али ни она се махом не осврће на латинске текстове написане у исто време, ако не и у истом контексту, као дела на модерним језицима која су предмет њеног интересовања. Латински, то као да више и није никакав језик, већ комад наслеђеног културног блага; а где се наслеђује, ту по правилу имамо смртни случај.