Mali vavilonski vašar

Ko o čemu, baba o uštipcima, a ja o školskim zanimacijama. Prošlog četvrtka, 25. oktobra, u sali Ruskog doma održana je godišnja Svečana akademija Filološke gimnazije u Beogradu. Nisam preterani ljubitelj školskih priredbi (uvek se s nekom nelagodom setim scena iz filma Majstori, majstori), ali ova – kako da je već nazovem – manifestacija, pod stalnim nazivom Jezik je bogova dar, pretvorila se u pravi mali multilingvalni spektakl, neočekivano snažno nabijen entuzijazmom većine učesnika. I još jednom sam se, u kratkom vremenu, uverio u to da su upravo đaci najbolji izvor obnovljive mentalne energije za nastavnike, pod uslovom da su na pravi način motivisani.

U dupke punoj sali (u nekim novinama sam naišao na cifru od hiljadu posetilaca, što je svakako malo preterano) na pozornici su tokom sat i po defilovali grupe i pojedinci koji su predstavljali različite jezike izučavane u Filološkoj gimnaziji. Nemci, Englezi i Rusi su pevali, Kinezi recitovali, klasičari skandirali, Japanci demonstrirali svoje zen strpljenje u ritualu ispijanja čaja, a Francuzi i Španci zabavljali publiku svojim masovkama sa po 10-15 učenika koji su, odeveni u raskošne nošnje dotičnih kultura, jurcali po sceni i vikali nešto što su razumeli verovatno samo oni, njihovi profesori i još poneko u gledalištu. Bilo je tu još muzike, horske i razne druge, a mogao se čuti i srpski jezik, što od voditelja, što u pojedinim tačkama priredbe. Mali klasičari, svi odreda prvaci, recitovali su Sapfinu phainetai moi na tri jezika – grčkom, latinskom (u Katulovoj preradi) i srpskom, a dvoje kojima je zapalo da skandiraju safičku strofu junački su izneli taj teret. Usput, njihova izvedba pokrenula je i kod njih i kod njihovih drugara iz razreda nedoumice o tome kako spojiti mehaničko „cepanje“ stiha na stope sa izražajnošću recitovanja jedne ljubavne pesme, što je dobra polazna tačka za kasnije bavljenje metrikom i prozodijom.

Sedeći u polumraku gledališta, postepeno sam počeo da se osećam kao da sam se zatekao na nekom bazaru u drevnom Vavilonu tik posle rušenja Kule, kad svi jure unaokolo razdragani zbog svojih novih jezika, koje izvikuju iz sveg srca i na sav glas ne bi li ih čulo što više ljudi. Teško da je u sali bilo mnogo onih koji su mogli razumeti šta se to dešava na pozornici i o čemu to mali glumci i pevači govore ili pevaju, ali ta vrsta lingvističkog i racionalnog razumevanja, paradoksalno, nije ni bila potrebna za uspeh priredbe. Energija koja je izbijala iz mladih filologa razbijala je krutost formalnih okvira jedne priredbe i svedočila o zadovoljstvu koje osećaju zbog dobijene prilike da svoje mukotrpno bubano znanje pretope u igru i živ stvaralački čin. Moram priznati da nisam očekivao takav udar na moju pomalo oveštalu prosvetarsku dušu. Otišao sam sa priredbe prepun utisaka, dobro podgrejan vinom i zamišljen nad onim večitim pitanjima koje nam vise nad glavama kao Damoklov mač: kako učiniti nastavu klasičnih jezika življom i prijemčivijom i da li je to uopšte moguće? Ako je moguće, kako to učiniti a da se osnovne konture te nastave ne izgube i ne pretope u nešto drugo? I, najzad, šta je uopšte ono što tu nastavu određuje? Zvanični plan i program? Obim gramatike? Sećam se da sam tada imao neke lucidne misli o svemu tome, ali one su trajale koliko i dejstvo vina, a sutradan su mi se ponovo javljali kadrovi iz filma Majstori, majstori. Valjda je i to normalno.