Leonhardt/Mojsić – 03

~ ~ ~ ~ ~

За право чудо, у јавности и данас владају сасвим супротне представе о присуству латинског језика у Европи. Латински се на првом месту доводи у везу са старим Римљанима. Класична филологија на универзитетима по свету, као и латинска настава по школама, тамо где је има, окренута је пре свега ако не и искључиво античкој латинској књижевности од њених почетака (око 250. пре Хр.) до позне антике. Да је на средњовековном Западу латински био једини језик цркве и науке, и да је он био врло значајан и у сфери световног живота, то се донекле и зна: за бављење историјским дисциплинама које се тичу средњег века по правилу се тражи знање латинског. Али и од средњег века честито је истражена само његова прва половина. Већ за зрели средњи век недостаје нам комплетан преглед латинских текстова. Уосталом, нисмо ни близу тога да бар важније текстове имамо доступне у модерној форми. Ко ради с латинском књижевношћу средњег века, тај и данас често мора да обиграва европске библиотеке како би средњовековне текстове читао из самих рукописа. Корпус латинских текстова из позног средњег века познат нам је само у обрисима. На немачким универзитетима мало је професура намењених средњовековном латинитету. Још већи несклад влада када је у питању нови век. Ту је пажња посвећена скоро искључиво растућој књижевној делатности на модерним европским језицима, при чему као да остаје сасвим непознато да је до XVIII века у Европи латински имао значајног удела у комуникацији, и да, укупно узев, далеко највише латинских текстова потиче баш из новог века. Засебна академска дисциплина која би се бавила нововековним латинитетом није се развила ни у XIX веку па ни данас. С врло мало изузетака, том облашћу се као узгредним послом баве германисти, романисти, класични филолози – или се она препушта забораву.

Премда су новолатинске студије видно напредовале у последњих неколико деценија, још не можемо говорити о промени парадигме. Све до данас, ако се изузму прегледни текстови есејског обима, као и неки регионално засновани радови, нико још није написао историју новолатинске књижевности. Ако би неко и хтео да напише једну такву историју тако да она стоји макар приближно на разини знања које се има о националним књижевностима Европе, за то би му требале вишедеценијске припреме. Чак је и најмања и најмаргиналнија национална књижевност у Европи позната боље од новолатинске књижевности, упркос томе што се свугде у Европи до 1600, а негде и до 1700, више књига писало на латинском него на националним језицима. Зато поглед на предмодерну Европу остаје непотпун са становишта историје књижевности и језика, а донекле и историје филозофије и науке – будући да се латинска страна ствари узима у обзир мало или нимало. Стање је парадоксално: иако се на читавом Западу све до у XX век подразумевало да сваки образован човек зна латински, нововековна латинска књижевност представља најслабије познат корпус литературе у Европи.