Leonhardt/Mojsić – 01

~ ~ ~ ~ ~

1 Латински као светски језик: систематски приступ предмету

1.1 Незнани покојник

Од свих траговa који су на овом свету остали за Римљанима, најдубљи траг је њихов језик – латински. На крају антике, кад су и последњи остаци римске империје прешли у нове државне структуре, људи су свеједно наставили на пишу на латинском као да се ништа на свету није променило. Почев од раног средњег века, латински су у Европи почели да одмењују поједини народни језици, али од тада па до времена кад је постало могућно уздићи се до неке од бољих професија а притом не знати латински прошло је, опет, више од хиљаду година. Па ни кад су се по свршетку тог процеса народни језици већ посвуда били наметнули, ни тад још Европа није завршила с латинским: њиме се више није писало нити говорило, али он се и даље морао учити. И у самој епоси природних наука латински је још пуних двеста година остао један од главних предмета у европским образовним системима. Данас, 2009. године, преко осамдесет хиљада ђака у Немачкој похађа латинску наставу: тиме латински заузима треће место (иза енглеског и француског) међу страним језицима који се уче у школи. На латинском лексичком материјалу заснивају се нови термини у наукама. У eминентнијим новинама и часописима још је могуће написати латинску реч или краћи цитат без превода. Последњих година, на опште изненађење, бележи се нов пораст активне употребе латинског језика у целом свету. Европа и САД данас познају кружоке у којима се говори латински, као и часописе и радио емисије на латинском језику. Председавајући Европском унијом 1999. и 2006, Финска је редовно публиковала извештаје на латинском. У јесен 2008. десило се најзад и то да једна немачка телевизијска станица емитује дужу емисију на латинском (с немачким титлом). Очигледно, латински још ни данас није исто што други историјски језици. Језик древног Вавилона тиче се оријенталиста, хијероглифи се тичу египтолога, а латински остаје оно што је био у последње две хиљаде година: светски језик.

О величини тог светског језика најбоље говори пука количина текстова написаних на латинском. Да је за овај миленијум и по, колико је прошло од пропасти Римског царства, морало да настане и опстане више латинских текстова него у самој антици, тога ће се ваљда свако досетити. Али тек квантитативна процена (иако ова, с обзиром на природу и стање наших извора, може бити само приближна) показује прави значај латинског као светског језика до данашњих дана. Ваља да пођемо од чињенице да латинских текстова млађих од антике има најмање десет хиљада пута више од свега онога што је на латинском сачувано из античког доба. То значи да читава текстуална баштина старог Рима, укључујући натписе, има удео од највише 0.1‰ у историји латинског језика. Од тог незнатног делића, опет, неких 80% одлази на позноантичке хришћанске списе. Оно што по превасходству слови за римску књижевност и што се као такво учи у нашим школама – дела писаца од Плаута, преко Цицерона, до Тацита – све то чини само једну малену тачку у свемиру латинитета, макар та тачка била сјајна попут Сунца.