»Libri Latine redditi«

Pod tim imenom nalazi se na latinskoj Wikipediji jedan poveći i, reklo bi se, interesantan spisak znatnijih književnih i drugih prevoda s modernih jezika na latinski.

Uzgred, od tih takvih stvari ja imam Alisu u zemlji čuda, Winnie Pooha i Harry Pottera. Pozajmiću ko hoće.

Obit anus, abit onus

Iliti, otprilike: „Babac odapeo, teret mi sa leđa spao“. Te reči je, na latinskom, Artur Šopenhauer zapisao u svojoj beležnici kad je umrla njegova stara krojačica, kojoj je godinama morao da plaća odštetu zbog neke davno nanete povrede. A ko je smislio mozgalicu in mari meri miri mori muri necesse est (nešto poput: „miš mora da mandrkne u moru mirisnog vina“)? Po svoj prilici neki dokoni srednjovekovni student kome su takve jezičke igrarije ublažavale tegobne časove teologije. A čije je delo vojnički ultimatum te te ro ro ma ma nu nu da da te te la la te te: Alarihovo ili Atilino? Teško da su njih dvojica umeli da pišu, a još manje da bi se bavili takvim tričarijama, dakle – opet učenička ujdurma.

Kad se stvar malo bolje sagleda (uključujući i Šopenhauera, čija zezalica najverovatnije takođe potiče iz studentskih dana), dolazimo do nečeg zanimljivog i potencijalno korisnog: studenti latinskog umeli su u prošlim vremenima da se služe tim jezikom i na načine kudikamo zabavnije od onoga koji nam se nameće kad učenje jezika svedemo na gramatiku propisanu godišnjim planom i programom. Taj njihov „školski“ latinski je, drugim rečima, bio još kako živ jezik, čak prilično živahan, a semantičke i morfološke igrarije koje su iz njega nastajale bile su zgodno sredstvo za to da se učenje jezika učini ne samo lakšim i podnošljivijim nego i smislenijim.

Imao sam prilike da se u to uverim in vivo tokom rada na času. Učenici odlično reaguju kad im se tutne u ruke takva neka mozgalica, smeju se, iznenađeni su, ponekad zblanuti, a gotovo uvek isprovocirani da vide o čemu se tu radi. Tako se širom otvaraju vrata za utvrđivanje znanja na lak i prijemčiv način: za razlikovanje složenica glagola ire na primeru Šopenhauerove doskočice, analizu morfoloških kategorija na primerima homofona (kao u igri reči malo malo malo malo) itd. Kada tome dodate razne pitalice, zagonetke, kvizove, ukrštenice, anagrame, rebuse, pangrame, palindrome i paronime, postaje moguće videti ozarena lica čak i na časovima latinskog. Naravno, ne treba preterivati u očekivanjima. Takav način rada ne može da zameni onaj klasični, već samo da ga dopuni.

Na internetu se mogu naći razni sajtovi sa materijalom te vrste, doduše različitog kvaliteta. Meni se, na primer, posebno svideo http://www.archimedes-lab.org/latin.html, veoma informativan, dobro organizovan i vizuelno upečatljiv. Manje iscrpan, ali sasvim solidan i sa rešenjima za sve pitalice, jeste sajt http://www.uebersetzung.at/twister/la.htm. I tako dalje, koga zanima neka uzme i kopa, internet πατὴρ πάντων.

I za kraj, da spomenemo da su ovaj pristup obilato iskoristile naše koleginice iz Crne Gore, Ana Klikovac i Žaneta Andrijašević, u svom najnovijem udžbeniku za drugu godinu učenja latinskog, Sintaksa latinskog jezika sa elementima morfologije (usput, druga godina je kod njih izborna). U povelikom apendiksu pod nazivom Discamus per ludum može se naći sve i svašta zanimljivo na tu temu, stvar veoma korisna kad učenici na času počnu da gledaju u pod ili im vodnjikavi pogled odluta kroz prozor, a napolju još i sumorna jesen.

Leonhardt/Mojsić – 02

~ ~ ~ ~ ~

Да бисмо боље појмили бројке, треба себи да их предочимо. Узмимо (у складу с једном грубом проценом) да римски текстови могу да стану у петстотинак томова од по петсто страница. Латинских текстова би, онда, укупно морало бити још десет хиљада пута толико: дакле, најмање пет милиона подебелих књига. Реч је, притом, о различитим текстовима, јер овамо не убрајамо истоветне текстове сачуване у више преписа.

Кратак поглед на то чему је латински све служио и служи показаће да овакве процене не треба да нас констернирају. Највећи део корпуса отпада несумњиво на архивске списе и документа. На латинском су сва акта европских градова, административних седишта, кнежевских престоница, као и приватне архиве све до зрелог па и позног средњег века; у многим случајевима латински је остао у службеној употреби и дуже – као у Мађарској, где је латински био језик државне управе све до средине XIX века. Овамо припадају и сва црквена акта сабрана у Ватикану и по свим бискупијама и надбискупијама широм света све до данашњих дана; међународна дипломатска преписка све до раног новог века (акта Вестфалског мира из 1648. такође су на латинском); ту су, затим, административни протоколи европских универзитета све до XVI или XVII века; најзад и стотине хиљада натписа на различитим здањима, ликовним представама, надгробним споменицима. По архивима и ван њих, разне исправе на латинском језику – сведочанства, дипломе, почасти – броје се на милионе, и тај број расте из дана у дан.

Друго место заузимају утилитарни и научни текстови свих врста. До краја средњег века на латинском се писала скоро сва научна литература; до XVII века њен већи део; до раног XIX века и даље значајан број. Што су међу собом размењивали теолози, правници и лекари, то је све било на латинском, исто као и трактати из пера астронома и филозофа, теоретичара музике, реторичара и поетичара. До данас још нико није дао целовит преглед свега тога. Ипак, бројке доступне за понеку област дају нам да наслутимо колико се тога писало на латинском. Једна старија и уосталом непотпуна библиографија астрономске литературе у новом веку броји неколико хиљада латинских наслова. Једна франкфуртска збирка дисертација из области права, која садржи отприлике половину укупно расположивог материјала, указује на то да само с немачких и аустријских универзитета (то јест универзитета у »Старом царству«, које је потрајало до 1806) треба рачунати са тридесетак хиљада таквих дисертација у периоду од 1650. до 1750. године. Ако би сваки од тих трактата бројао само 15 страна, то би износило скоро пола милиона страница текста. Толике су само правничке дисертације у земљама немачког језика између 1650. и 1750, не рачунајући сву осталу правну литературу. И кроз XIX век се латински често користио као научни језик у неким областима, на пример у филолошким и теолошким дисертацијама, у тзв. Schulschriften, »школским списима«, које су гимназије објављивале као своје научне годишњаке, као и по научним часописима.

У латинске утилитарне списе изван области науке убрајају се стотине хиљада средњовековних проповеди, као и пригодне беседе и песме које су се, махом од XVI до XVIII века, писале за све могуће прилике: венчања, крштења, сахране, промоције, годишњице... Њихов укупни број прелази милион. Латинске преписке такође има у непрегледној количини. Писма Еразма Ротердамског, њих око три хиљаде на броју, својим обимом су равна бар половини античке епистолографије. А Еразмо је само један међу хиљадама личности из средњег и раног новог века чија су нам се латинска писма сачувала.

У поређењу са утилитарним текстовима – од којих је, да нагласимо, добар део писан са врло високим претензијама на књижевни стил – количина текстова тзв. уметничке књижевности у ужем смислу свакако је мања. Међутим, и овде над античким списима изразиту превагу имају потоњи. Из античког периода нам је сачувано цигло четрдесет позоришних комада на латинском језику, а за период од XV до XVIII века треба рачунати са пет до десет хиљада латинских драма. Античка дидактичка поезија на латинском своди се на туце сачуваних песама; из раздобља од XVI до XVIII века познато их је више од четири стотине. Средњовековна и нововековна епска поезија својом количином стоструко превазилази оно мало сачуване античке епике. Дијалог, књижевна врста коју је засновао Платон, заступљен је опет само једним туцетом сачуваних латинских списа из антике, док за период раног новог века морамо рачунати са четвороцифреним бројем.

»Latinski je umro, živeo latinski!«

Pod tim je naslovom Wilfried Stroh, penzionisani profesor Univerziteta u Münchenu, pre nekoliko godina objavio svoju »malu istoriju jednog velikog jezika«: Latein ist tot, es lebe Latein! Kleine Geschichte einer großen Sprache (ISBN 9783471788295); postoji i francuski prevod, Le latin est mort, vive le latin! Petite histoire d'une grande langue (ISBN 9782251346014).

Ideju koja leži u osnovi te knjige – da na notorno pitanje je li latinski mrtav ili živ jezik odgovor glasi da je on umro već mnogo puta, ali je svaki put uskrsnuo – Stroh kratko izlaže i u jednom svom predavanju, čiji tekst je ovde. Održano na latinskom, to predavanje je i odličan primer savremene živolatinističke prakse.

O tome i drugome u vezi s Wilfriedom Strohom možete se veoma zgodno obavestiti ovde – na jednom poznatom blogu od ove naše sorte. Njega je pomno pratila te mi i na ovu stvar pažnju obratila koleginica Sanja Stojanović, kojoj hvala lepo.

Nova knjiga prof. dr Miroslave Mirković

O značajnom rimskom naselju kraj Pljevalja, tzv. Municipiju S.

Izdavač je oxfordska kuća Archaeopress; naslov glasi Municipium S( ): A Roman Town in the Central Balkans.

Jedan prikaz te knjige možete pročitati ovde.

Leonhardt/Mojsić – 01

~ ~ ~ ~ ~

1 Латински као светски језик: систематски приступ предмету

1.1 Незнани покојник

Од свих траговa који су на овом свету остали за Римљанима, најдубљи траг је њихов језик – латински. На крају антике, кад су и последњи остаци римске империје прешли у нове државне структуре, људи су свеједно наставили на пишу на латинском као да се ништа на свету није променило. Почев од раног средњег века, латински су у Европи почели да одмењују поједини народни језици, али од тада па до времена кад је постало могућно уздићи се до неке од бољих професија а притом не знати латински прошло је, опет, више од хиљаду година. Па ни кад су се по свршетку тог процеса народни језици већ посвуда били наметнули, ни тад још Европа није завршила с латинским: њиме се више није писало нити говорило, али он се и даље морао учити. И у самој епоси природних наука латински је још пуних двеста година остао један од главних предмета у европским образовним системима. Данас, 2009. године, преко осамдесет хиљада ђака у Немачкој похађа латинску наставу: тиме латински заузима треће место (иза енглеског и француског) међу страним језицима који се уче у школи. На латинском лексичком материјалу заснивају се нови термини у наукама. У eминентнијим новинама и часописима још је могуће написати латинску реч или краћи цитат без превода. Последњих година, на опште изненађење, бележи се нов пораст активне употребе латинског језика у целом свету. Европа и САД данас познају кружоке у којима се говори латински, као и часописе и радио емисије на латинском језику. Председавајући Европском унијом 1999. и 2006, Финска је редовно публиковала извештаје на латинском. У јесен 2008. десило се најзад и то да једна немачка телевизијска станица емитује дужу емисију на латинском (с немачким титлом). Очигледно, латински још ни данас није исто што други историјски језици. Језик древног Вавилона тиче се оријенталиста, хијероглифи се тичу египтолога, а латински остаје оно што је био у последње две хиљаде година: светски језик.

О величини тог светског језика најбоље говори пука количина текстова написаних на латинском. Да је за овај миленијум и по, колико је прошло од пропасти Римског царства, морало да настане и опстане више латинских текстова него у самој антици, тога ће се ваљда свако досетити. Али тек квантитативна процена (иако ова, с обзиром на природу и стање наших извора, може бити само приближна) показује прави значај латинског као светског језика до данашњих дана. Ваља да пођемо од чињенице да латинских текстова млађих од антике има најмање десет хиљада пута више од свега онога што је на латинском сачувано из античког доба. То значи да читава текстуална баштина старог Рима, укључујући натписе, има удео од највише 0.1‰ у историји латинског језика. Од тог незнатног делића, опет, неких 80% одлази на позноантичке хришћанске списе. Оно што по превасходству слови за римску књижевност и што се као такво учи у нашим школама – дела писаца од Плаута, преко Цицерона, до Тацита – све то чини само једну малену тачку у свемиру латинитета, макар та тачка била сјајна попут Сунца.

Leonhardt/Mojsić – 00

Ovaj naš blog biće i zgodno mesto da zainteresovanima predstavimo jednu, po mom mišljenju, izvrsnu knjigu: Istoriju svetskog jezika latinskog, koju je pre nekoliko godina objavio tübingenski profesor i aktualni dekan tamošnjeg Filozofskog fakulteta Jürgen Leonhardt.

Naša mlada koleginica Iva Mojsić nedavno se prihvatila zadatka da tu knjigu prevede s nemačkog na srpski. Dabome, u skladu s divljaštvom već ustaljenim na srpskoj tržnici knjiga, koleginica Mojsić nije bila u situaciji da upita ni krošto ni pošto, nego je počela da radi na samu moju reč da će njen prevod ovako ili onako, ali na svaki način, ugledati sveta.

Na tome joj hvala; a u međuvremenu evo prilike da moralno podržimo njen trud. S pristankom koleginice Mojsić, ja ću ovde Sub sole povremeno iznositi po komadić njenog prevoda. Znači – očekujte svakog vikenda, pravo iz rerne, po dva-tri pasusa prvoklasnog stručnog teksta: multum non multa. Prva isporuka uslediće odmah.

Mali vavilonski vašar

Ko o čemu, baba o uštipcima, a ja o školskim zanimacijama. Prošlog četvrtka, 25. oktobra, u sali Ruskog doma održana je godišnja Svečana akademija Filološke gimnazije u Beogradu. Nisam preterani ljubitelj školskih priredbi (uvek se s nekom nelagodom setim scena iz filma Majstori, majstori), ali ova – kako da je već nazovem – manifestacija, pod stalnim nazivom Jezik je bogova dar, pretvorila se u pravi mali multilingvalni spektakl, neočekivano snažno nabijen entuzijazmom većine učesnika. I još jednom sam se, u kratkom vremenu, uverio u to da su upravo đaci najbolji izvor obnovljive mentalne energije za nastavnike, pod uslovom da su na pravi način motivisani.

U dupke punoj sali (u nekim novinama sam naišao na cifru od hiljadu posetilaca, što je svakako malo preterano) na pozornici su tokom sat i po defilovali grupe i pojedinci koji su predstavljali različite jezike izučavane u Filološkoj gimnaziji. Nemci, Englezi i Rusi su pevali, Kinezi recitovali, klasičari skandirali, Japanci demonstrirali svoje zen strpljenje u ritualu ispijanja čaja, a Francuzi i Španci zabavljali publiku svojim masovkama sa po 10-15 učenika koji su, odeveni u raskošne nošnje dotičnih kultura, jurcali po sceni i vikali nešto što su razumeli verovatno samo oni, njihovi profesori i još poneko u gledalištu. Bilo je tu još muzike, horske i razne druge, a mogao se čuti i srpski jezik, što od voditelja, što u pojedinim tačkama priredbe. Mali klasičari, svi odreda prvaci, recitovali su Sapfinu phainetai moi na tri jezika – grčkom, latinskom (u Katulovoj preradi) i srpskom, a dvoje kojima je zapalo da skandiraju safičku strofu junački su izneli taj teret. Usput, njihova izvedba pokrenula je i kod njih i kod njihovih drugara iz razreda nedoumice o tome kako spojiti mehaničko „cepanje“ stiha na stope sa izražajnošću recitovanja jedne ljubavne pesme, što je dobra polazna tačka za kasnije bavljenje metrikom i prozodijom.

Sedeći u polumraku gledališta, postepeno sam počeo da se osećam kao da sam se zatekao na nekom bazaru u drevnom Vavilonu tik posle rušenja Kule, kad svi jure unaokolo razdragani zbog svojih novih jezika, koje izvikuju iz sveg srca i na sav glas ne bi li ih čulo što više ljudi. Teško da je u sali bilo mnogo onih koji su mogli razumeti šta se to dešava na pozornici i o čemu to mali glumci i pevači govore ili pevaju, ali ta vrsta lingvističkog i racionalnog razumevanja, paradoksalno, nije ni bila potrebna za uspeh priredbe. Energija koja je izbijala iz mladih filologa razbijala je krutost formalnih okvira jedne priredbe i svedočila o zadovoljstvu koje osećaju zbog dobijene prilike da svoje mukotrpno bubano znanje pretope u igru i živ stvaralački čin. Moram priznati da nisam očekivao takav udar na moju pomalo oveštalu prosvetarsku dušu. Otišao sam sa priredbe prepun utisaka, dobro podgrejan vinom i zamišljen nad onim večitim pitanjima koje nam vise nad glavama kao Damoklov mač: kako učiniti nastavu klasičnih jezika življom i prijemčivijom i da li je to uopšte moguće? Ako je moguće, kako to učiniti a da se osnovne konture te nastave ne izgube i ne pretope u nešto drugo? I, najzad, šta je uopšte ono što tu nastavu određuje? Zvanični plan i program? Obim gramatike? Sećam se da sam tada imao neke lucidne misli o svemu tome, ali one su trajale koliko i dejstvo vina, a sutradan su mi se ponovo javljali kadrovi iz filma Majstori, majstori. Valjda je i to normalno.

»Punk Rock Latin Poetry – Catullus 5«

Moj stari pevidrug Gordan Maričić otkrio mi je danas da se pod gornjim naslovom na YT nalazi jedna zanimljiva pesma: watch?v=Yzs2Fq1ICZU.

Gordan i ja molimo sve vas profesore da svojim đacima ukažete na ovu pesmu. Među dečicom sigurno ima i onih koji veruju da Punk's Not Dead; ovo će ih razuveriti.

Vokabular latinski

Odavde možete preuzeti najnoviju verziju »Kumulativnog vokabulara« namenjenog našim studentima na tečajevima Latinski I i Latinski II.

S tim u vezi da kažem i ono što mnogi znaju ali mnogi i ne znaju.

Već je treća školska godina kako sa studentima prve i druge godine Klasičnih nauka radimo na postepenom i sistematskom usvajanju bazičnog latinskog vokabulara. Naši đaci dobijaju u ruke listu najpotrebnijih latinskih reči, uspostavljenu na osnovu objavljenih frekvencijskih istraživanja, s izvesnim obzirom na programske i praktične potrebe naše nastave. Lista obuhvata blizu 2000 jedinica raspodeljenih u četiri grupe, koje predstavljaju semestralne porcije vokabulara. Ni raspodela po semestrima, opet, nije slučajna, već je udešena tako da se đaci što pre naoružaju onim naj-najprečim vokabularom, bez kojega početnik posrće toliko da ne može s korišću čitati ni najlakše tekstove.

Od mladih klasičara se, dakle, očekuje da u svakom od prva četiri semestra studija usvoje nešto ispod 500 latinskih reči. Poznavanje tih reči se iziskuje na kolokvijima i ispitima. Pismeni deo naših ispita sada je uređen tako da se reči sa spiska moraju znati, a reči van spiska protumačene su među objašnjenjima koja dajemo uz zadatke; rečnici se ne koriste.

Posle desetak ispitnih rokova pod tim režimom, mi izvesno znamo ono čemo smo se isprva bojažljivo radovali: postignuće kandidata na pismenim ispitima poboljšalo se drastično i dramatično. Ne samo što se đaci sad ozbiljnije pripremaju, već i oni koji bi po staroj lošoj navici na ispitu zamenili glavu rečnikom sad više nemaju druge nego da uključe mozak. U rezultatu, na našim pismenim ispitima i dalje postoje, pored dobrih ili odličnih, i nedovoljno dobri radovi, s kojima se ne prolazi, ali – hvala Bogu! – više nam niko pod firmom »prevoda« ne predaje besmislene nizove reči pribavljenih putem silovanja latinskog rečnika.

Koji je širi interes ove stvari?

Širi interes leži u tome što naš »Kumulativni vokabular« svojim sastavom zadovoljava opšte potrebe tradicionalno koncipirane latinske nastave, čiju okosnicu čini rad na štivu praćen i podržan izlaganjem latinske gramatike. Nevezan ni za koji konkretni udžbenik ili hrestomatiju, on u osnovi odgovara ma kojem tečaju koji hoće da osposobi đake za razumevanje latinskih tekstova servirajući im, s tim u vidu, savladive porcije gramatičke materije u prihvatljivom redosledu.

Kad je posredi latinska nastava u gimnazijama, svakako bi najbolje bilo imati udžbenike koji bi sistematski, kroz štivo i vežbanja, insistirali na najpotrebnijim latinskim rečima. No i u nedostatku takvih udžbenika vokabular se može bolje konfigurisati i pripremiti za lakše usvajanje. Frekvencijski spisak latinskih reči zasnovan na objektivnim činjenicama može bitno da pomogne nastavniku koji se pita na kojim rečima treba nastojati, šta zahtevati, šta uvežbavati. Naš »Kumulativni vokabular« sračunat je da odgovori i na takva pitanja. A kako se on sve može konkretno iskoristiti, o tome bismo takođe mogli da govorimo – ali će više vredeti da razgovaramo: zato i jesmo ovde. Razgovarajmo, dakle.