Mali vavilonski vašar

Ko o čemu, baba o uštipcima, a ja o školskim zanimacijama. Prošlog četvrtka, 25. oktobra, u sali Ruskog doma održana je godišnja Svečana akademija Filološke gimnazije u Beogradu. Nisam preterani ljubitelj školskih priredbi (uvek se s nekom nelagodom setim scena iz filma Majstori, majstori), ali ova – kako da je već nazovem – manifestacija, pod stalnim nazivom Jezik je bogova dar, pretvorila se u pravi mali multilingvalni spektakl, neočekivano snažno nabijen entuzijazmom većine učesnika. I još jednom sam se, u kratkom vremenu, uverio u to da su upravo đaci najbolji izvor obnovljive mentalne energije za nastavnike, pod uslovom da su na pravi način motivisani.

U dupke punoj sali (u nekim novinama sam naišao na cifru od hiljadu posetilaca, što je svakako malo preterano) na pozornici su tokom sat i po defilovali grupe i pojedinci koji su predstavljali različite jezike izučavane u Filološkoj gimnaziji. Nemci, Englezi i Rusi su pevali, Kinezi recitovali, klasičari skandirali, Japanci demonstrirali svoje zen strpljenje u ritualu ispijanja čaja, a Francuzi i Španci zabavljali publiku svojim masovkama sa po 10-15 učenika koji su, odeveni u raskošne nošnje dotičnih kultura, jurcali po sceni i vikali nešto što su razumeli verovatno samo oni, njihovi profesori i još poneko u gledalištu. Bilo je tu još muzike, horske i razne druge, a mogao se čuti i srpski jezik, što od voditelja, što u pojedinim tačkama priredbe. Mali klasičari, svi odreda prvaci, recitovali su Sapfinu phainetai moi na tri jezika – grčkom, latinskom (u Katulovoj preradi) i srpskom, a dvoje kojima je zapalo da skandiraju safičku strofu junački su izneli taj teret. Usput, njihova izvedba pokrenula je i kod njih i kod njihovih drugara iz razreda nedoumice o tome kako spojiti mehaničko „cepanje“ stiha na stope sa izražajnošću recitovanja jedne ljubavne pesme, što je dobra polazna tačka za kasnije bavljenje metrikom i prozodijom.

Sedeći u polumraku gledališta, postepeno sam počeo da se osećam kao da sam se zatekao na nekom bazaru u drevnom Vavilonu tik posle rušenja Kule, kad svi jure unaokolo razdragani zbog svojih novih jezika, koje izvikuju iz sveg srca i na sav glas ne bi li ih čulo što više ljudi. Teško da je u sali bilo mnogo onih koji su mogli razumeti šta se to dešava na pozornici i o čemu to mali glumci i pevači govore ili pevaju, ali ta vrsta lingvističkog i racionalnog razumevanja, paradoksalno, nije ni bila potrebna za uspeh priredbe. Energija koja je izbijala iz mladih filologa razbijala je krutost formalnih okvira jedne priredbe i svedočila o zadovoljstvu koje osećaju zbog dobijene prilike da svoje mukotrpno bubano znanje pretope u igru i živ stvaralački čin. Moram priznati da nisam očekivao takav udar na moju pomalo oveštalu prosvetarsku dušu. Otišao sam sa priredbe prepun utisaka, dobro podgrejan vinom i zamišljen nad onim večitim pitanjima koje nam vise nad glavama kao Damoklov mač: kako učiniti nastavu klasičnih jezika življom i prijemčivijom i da li je to uopšte moguće? Ako je moguće, kako to učiniti a da se osnovne konture te nastave ne izgube i ne pretope u nešto drugo? I, najzad, šta je uopšte ono što tu nastavu određuje? Zvanični plan i program? Obim gramatike? Sećam se da sam tada imao neke lucidne misli o svemu tome, ali one su trajale koliko i dejstvo vina, a sutradan su mi se ponovo javljali kadrovi iz filma Majstori, majstori. Valjda je i to normalno.

Evo kako to rade Italijani

Možda je, kako čujemo, i u Italiji nastava klasičnih jezika trenutno u krizi, ali Italijanima ipak ne pada na pamet da sasvim puste niz vodu slavno antičko nasleđe. U svom jasnom poimanju korenova vlastitog kulturnog identiteta, oni ponekad ne žale ni truda ni para da u rad na očuvanju tekovina antičke baštine uključe i druge. Na radost i polzu tih drugih, koji se usput ogrebu i za malo mediteranskog sunca, koje, uprkos krizi, u Italiji sija nekako najlepše.

U proleće svake godine, u idiličnom sicilijanskom gradiću po imenu Palacolo Akreide, četrdesetak kilometara zapadno od Sirakuze, održava se veliki međunarodni omladinski festival klasičnog pozorišta. Svake godine grad ugošćuje učenike nekoliko desetina srednjih škola iz raznih krajeva Evrope, koji na kamenim pločama dobro očuvanog grčkog pozorišta izvode svoje adaptacije klasičnih drama. Osnivač festivala je Nacionalni institut antičke drame, INDA (Istituto Nazionale del Dramma Antico), a maja sledeće godine festival će biti održan po devetnaesti put. Kako sam organizator navodi na svom sajtu (http://www.indafondazione.org/en/indagiovani/festival-dei-giovani/), stvar je godinama rasla i dobrano narasla: ove godine je učestvovalo oko tri hiljade učenika iz devedesetak obrazovnih institucija, što festival čini najvažnijom manifestacijom tog tipa na svetu. Osim evropskih zemalja, na ovogodišnji skup ljubitelja antičkog pozorišta svoje mlade predstavnike je poslao i Tunis. Poslednjih godina, nastup je dozvoljen i studentima akademija dramskih umetnosti.

Glavni cilj organizatora je da podstiče učenike, studente i mlade uopšte da se bliže upoznaju s tradicijama klasične kulture, i to time što im omogućava neposredno iskustvo u svim aspektima rada na pripremi predstave: od prevođenja i adaptacije dramskog teksta, preko organizacije predstave, režije i glume, do gledanja drugih predstava i učešća u kritičkim diskusijama koje ih prate. Zato se veoma insistira na tome da učesnici tokom svog trodnevnog boravka na festivalu prisustvuju svim drugim predstavama koje se u to vreme izvode, što svake godine obezbeđuje čak tridesetak hiljada gledalaca. Prema propozicijama, učesnici mogu izabrati bilo koju grčku ili rimsku komediju ili tragediju i adaptirati je (dakle, i modernizovati) kako god žele. Takođe, omogućeno im je da glume na maternjem jeziku, što ne znači – ako sam barem ja to dobro razumeo – da im je zabranjeno da glume na grčkom ili latinskom. Ovo poslednje, gluma na maternjem jeziku, ujedno je i poseban izazov, jer treba pronaći i naglasiti druge metode komunikacije s publikom osim onih jezičkih. Predstava ne sme da traje duže od 50 minuta.

Dobri Italijani plaćaju polupansion i prateće troškove na licu mesta gostujućim učenicima i nastavnicima koji ih vode (max. komada dva), a svaka trupa treba da se pobrine za putne troškove i produkciju predstave kako zna i ume. Odnedavno svaki učenik plaća participaciju od 50 €. Toga ranije nije bilo, ali je kriza pritisla svuda, pa i tu. Zbog krize i sve plićeg džepa, INDA je najavila da će učešće na sledećem festivalu ograničiti na pedeset škola, koje će žiri odabrati među prispelim prijavama.

Palacolo Akreide je, inače, sasvim lep izlet za klasičare. Nalazi se tik uz lokaciju antičkog gradića po imenu Akrai, stare sirakuške kolonije za koju Tukidid kaže da je osnovana 664. godine st. e. kako bi Sirakužanima čuvala leđa s kopna. Grad usput pominju i Plinije, Diodor i drugi pisci, ali ne kao tačku od posebnog značaja u bilo kom pogledu. Atraktivnim ga čine pozicija – na padinama Hiblejskih planina, s pogledom na dolinu reke Anapo i masiv Etne na horizontu – kao i veći broj arheoloških iskopina, uključujući i amfiteatar, kome je lokalno stanovništvo nadenulo naziv „nebesko pozorište“. Pošto i sam leži na padini, posmatraču se iz nekih uglova čini kao da lebdi između neba i zemlje. Specifičnom ugođaju svakako će doprineti i brojna srednjovekovna zdanja i srednjovekovno jezgro varoši sa krivudavim, uskim uličicama.

Koliko mi je poznato, dosad su iz naših škola na festivalu više puta učestvovali učenici Filološke i Karlovačke gimnazije. Sledeće godine će sreću opet oprobati učenici Filološke, njih desetak, uz pomoć i koordinaciju moje malenkosti i profesorke Margarete Ljubisavljević. Poželite nam sreću u teškim pregovorima s raznim prosvetnim instancama zemlje Srbije, koji nam predstoje ako hoćemo da dođemo do svih neophodnih dozvola i finansijske potpore.

Da su manifestacije ovog tipa provereno dobar način da se učenici zagreju za klasičnu kulturu mimo deklinacija i konjugacija pokazala je i interna audicija koju smo nedavno održali u školi: na svaku ulogu javilo se po tri učenika i konkurencija je bila izuzetno jaka. Pred nama su mahom defilovale Antigone, Ismene i Kreonti, a tu i tamo našao se i poneki Prometej ili Medeja. Učenici su očigledno uživali, žiri takođe, a tako bi valjda i trebalo da bude u nekoj idealno zamišljenoj prosveti.